Softver

Da bi računarski sistem mogao da radi, pored hardvera mora biti opremljen i odgovarajućm programima koji će njime da upravljaju. Ova komponenta računarskog sistema zove se softver (software).

Softver se može podeliti u tri kategorije:

1. Operativni sistemi,
2. Sistemski softver,
3. Aplikativni programi.

Postoje različiti pristupi za klasifikaciju softvera. Neki autori smatraju da su operativni sistemi deo sistemskog softvera, dok drugi sistemski softver smatraju razvojnim okruženjem.

Ipak, ovde je operativni sistem, zbog svoje važnosti i jedinstvenosti među drugim programskim proizvodima, izdvojen kao posebna kategorija. Takođe, smatralo se da su razvojna okruženja samo deo sistemskog softvera. 

Operativni sistem je kopleksan programski sistem sastavljen od skupa programa koji treba da obezbedi lako i efikasno korišćenje računara. Bez operativnog sistema hardver računara, ma koliko on kvalitetan bio, ne služi ničemu.

Operativni sistemi, mogu da se klasifikuju sa različitih stanovišta. Ovde će biti pomenute četiri klasifikacije koje jedna drugu međusobno ne isključuju.

 Klasifikacija 1

Sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u cetralnoj memoriji računara operativni sistemi mogu da budu:

• Monoprogramski operativni sistemi - omogućavaju da računar drži u memoriji i izvršava samo jedan program,
• Multiprogramski operativni sistemi - omogućavaju da se u centralnoj memoriji računara nalazi istovremeno više programa, od kojih u svakom trenutku može da radi samo jedan; redosled i vreme rada svakog od programa u memoriji određuje operativni sistem, tako da omogući korišćenje računara na najbolji način.

 Klasifikacija 2

Sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar, operativni sistemi mogu biti:

• jednokorisnički (single-user) i
• višekorisnički (multi-user).

Kod jednokorisničkih operativnih sistema, kako im i ime kaže, računar može da koristi samo jedan korisnik. Kod višekorisničkih operativnih sistema na računar može istovremeno biti priključeno i do nekoliko stotina korisnika!

Kod višekorisničkih operativnih sistema, obično postoji jedan veliki računar (mainframe računar) kome više korisnika pristupaju preko terminala (terminal je obično računar sastavljen od monitora, tastature i miša ili računari skromnih performansi. Celokupan rad izvršava centralni (mainframe) računar kome više korisnika može da zadaje instrukcije. Ovaj računar sve svoje resurse ravnopravno deli svim priljučenim korisnicima i njihove instrkucije izvršava naizmenično, tako da korisnici imaju utisak da svako radi na nezavisnom računaru.

 Klasifikacija 3

Sa stanovišta načina zadavanja komandi, operativnom sistemu, postoje:

• operativni sistemi komandnog tipa - posle uključenja računara na ekranu se dobija određen znak koji se naziva prompt. Ovim znakom OS obaveštava korisnika da je spreman da primi komandu. Komanda se zadaje ukucavanjem teksta a pritisko nam taster enter na tastaturi naredba se prihvata i započinje njeno izvršenje. Dok se naredba izvršava promt se ne vidi na ekranu, a kada se naredba izvrši na ekranu se prikažu dobijeni rezultati i nakon toga promt, čime računar obaveštava korisnika da je spreman za prihvatanje nove komande. Najpoznatiji OS ovog ipa jesu DOS, UNIX i njemu sličan LINUX.
• grafički operativni sistemi - najčešći način zadavanja komandi je pokazivanjem na nju. Pri tome, komanda može da ima oblik sličice ili teksta koji se nalazi u nekom spisku. Tipičan operativni sistem ovog tipa je Windows, dok na primer Apple ima sopstveni gravički OS, Leopard, Tiger...

 Klasifikacija 4

Sa stanovišta prenosivosti na različite arhitekture računara operativni sistemi mogu biti:

• prenosivi operativni sistemi i
• neprenosivi (vlasnički) operativni sistemi.

Prenosivi operativni sistemi, kako im i ime kaže, mogu da se koriste sa malim izmenama na različitim arhitekturama računara.

Neprenosivi OS su projektovani tako da mogu da rade samo na određenom modelu računara.

Operativni sistem tretira računar kao skup resursa i pokušava da dodeli ove resurse programima, tako da računar kao celina bude što bolje iskorišćen. Resursi računarskog sistema su: procesor, memorija, datoteke na disku i ostali uređaji priključeni na računar.

Neki resursi (npr. centralna memorija i datoteke na disku) mogu da se koriste zajednički. Njih može da koristi istovremeno više programa. Operativni sistem mora da kontroliše ovo zajedničko korišćenje da bi sprečio da programi ometaju jedan drugog.

Neki resursi (npr. procesor i periferne jedinice) ne mogu da se dele medju korisnicima. Samo jedan program može da se izvršava u jednom trenutku i štampač u jednom trenutku može da štampa samo rezultate rada jednog programa. Operativni sistem dodeljuje ove resurse jednom programu na određeno vreme i po završetku ih oduzima i dodeljuje drugom programu.

Da bi zadovoljio sve ove zahteve, operativni sistem ima tri glavne funkcije:

• kontrolu procesa,
• upravljanje memorijom i
• upravljanje jedinicama.

Operativni sistem mora stalno da prati akcije programa i promene u stanju hardvera i da deluje u skladu sa tim promenama. Ovo delovanje operativnog sistema odvija se poyivanjem odgovarajućih sistemskih programa u sastavu operativnog sistema kojima se izvršavaju različiti zadaci, a u skladu sa komandama koje mu je zadao korisnik